Не може се са сигурношћу утврдити када је започето стварање српских епских песама, али се са сигурношћу за њихово постојање зна од XVI века. Претпоставља се да су оне, као и код других народа, стваране много раније одн. пре појаве феудализма.
За боље разумевање наше епике изузетно је важно дубље откривање друштвених односа за време турске владавине.
Професор Бранислав Ђурђев апострофира неколико значајнијих чињеница:
а) турска владавина од почетка стално је била праћена бунама;
б) организовање већег отпора онемогућавала је чврста централна власт;
в) становништво села вратило се на чисто натуралну привреду;
г) постојао је домаћи слој који је био у тесној вези с турском управом и који је уједно био њено упориште (кнезови, слободни сељаци и Власи-сточари, који су били и турски војници);
д) није постојала домаћа црквена организација све до 1557. године.
Од краја XVI века када је кнезовима и слободним сељацима запретила опасност да постану раја отпочела је борба против турског феудализма. У ту борбу укључила се и црквена организација. Од тада па све до укидања Пећке патријаршије 1766. године црквена организација је имала мобилизаторску улогу. Утицала је на одржавање немањићке традиције у народу, а неки њени високи представници (патријарси и епископи) организовали су и водили устанке.
С друге стране, насељавање сточара у опустеле земљорадничке крајеве, које је започело одмах по доласку Турака, много је утицало на јачање родовске организације и имало је велики значај у повезивању народних маса.
Видна разлика постојала је између града и села. Градови су били насељени претежно муслиманима и представљали су средишта турске државне управе и занатства. Народ је живео у селима у патријархалној породичној задрузи која је била једина чврста друштвена јединица. Село је чинило потпуну супротност граду и било је јединствено у односу према турским феудалцима. Створено је јединство целокупног нашег народа под Турцима, које је дошло до изражаја у јединству народне епике.
У подвизима јунака оваплоћена је вековна борба нашег народа. Они су носиоци најдубљих народних мисли и осећања. Сав хероизам, сва страдања, све жеље уткани су у те ликове.
Скоро све епске песме о времену ослобађања од Турака испевали су борци, учесници у ратним догађајима или очевици тих догађаја. Један од најдаровитијих народних песника – Филип Вишњић – испевао је Почетак буне против дахија, Бој на Чокешини, Бој на Мишару и друге епске песме.
У часопису “Совјетска етнографија“ (Советская этнография) 1948. године објављен је Кравцовљев чланак “Српски еп и историја“ (Сербский эпос и история) у којем пише да је еп као облик народног стваралаштва почео да се формира онда кад се јавила потреба за казивањем о историјским догађајима и социјално-политичкој борби. „Он је усмена историја народа,“ тврдио је Кравцов.
Мишљење о феудалном пореклу наших јуначких епских песама најпотпуније је развио управо Кравцов у студији “Српски еп“ (Сербский эпос), објављеној 1933. године.
Све одлике епа као жанра (устаљене норме, историчност, реализам, идеализација догађаја и јунака, стил понављања и варијација итд.) одређују његово место у историјској поетици. Због тога Кравцов сматра да еп живи у одређеним историјским и социјалним условима и да представља поетску форму сталешког погледа на свет.
„Еп, и баш јуначки еп, могао је да никне само на земљишту средњовековне културе, он је поезија феудализма. Тим историјским и културним оквиром ограничен је постанак, развитак и распадање овога жанра. Он је настајао, развијао се и изумирао паралелно са развићем, процватом и распадањем феудализма. Његово даље одржавање, жилавост његове традиције условљени су степеном очуваности елемената феудализма у другим историјским формацијама и психичких и идеолошких елемената периода натуралне привреде и другим социјалним слојевима. Српски еп је поезија војне аристократије. Он је створен тим социјално-историјским условима који су захтевали јуначку поезију. Он је настао у кнежевско-властелинском кругу, његове идеје су идеје националне, а чешће локалне независности. Целокупна његова садржина и форма објашњиве су само у том случају ако се на њега гледа као на поезију врха феудалног друштва,“ сматра Кравцов.
Оно што је јединствено у нашим народним епским песмама свих циклуса јесте одјек борбеног поклича у виду позива на жртву ради бољег, праведнијег и достојнијег живота.
Јелена Савић
Radio Etnolog 