Hemingvejev mohito

Nobelovac Ernest Hemingvej rođen je 21. jula 1899. godine u Ouk Parku u Ilinoisu

Ernest Miler Hemingvej, američki pisac i novinar, dobitnik je Pulicerove nagrade 1953. godine i Nobelove nagrade za književnost 1954. godine.

Avanturistički duh nagnao je Hemingveja da obiđe Ameriku, Evropu, Afriku i Kinu uvek noseći sa sobom tri stvari: pisaću mašinu, pušku i pribor za pecanje.

Često je menjao i mesto prebivališta, pa je zabeleženo da je živeo u Parizu, Ki Vestu i Havani. Kao ratni izveštač, ali i borac, učestvovao je u Prvom svetskom ratu, Grčko-turskom, Španskom građanskom, kao i u Drugom svetskom ratu.

Hemingvej je na Kubi živeo pune dve decenije i tu je napisao svoja najpoznatija dela „Za kim zvono zvoni“ i „Starac i more“. O njegovoj vezanosti za Kubu i Kubance najbolje govori činjenica da je prilikom dobijanja Nobelove nagrade 1954. godine nagradu posvetio narodu Kube, prvenstveno meštanima ribarskog sela Kohimar, čiji je stanovnik bio. Plaketu je položio na oltar crkve u selu El Kobre, gde se i danas nalazi.

Ernest Hemingvej bio je čest gost svetski poznatog restorana „La Bodeguita del Medio“ u Havani – stecištu boema, umetnika, intelektualaca i političara iz celog sveta. Treba pomenuti da su posetioci ovog restorana bili i Pablo Neruda, Gabrijel Garsija Markes, Net King Kol i mnogi drugi koji su svoje prisustvo ovekovečili potpisima, fotografijama, crtežima, grafitima ispisanim od poda do plafona.

U ovom restoranu stvoren je jedan od najčuvenijih kubanskih koktela – mohito – upravo zahvaljujući Hemingveju.

Kubanci i danas čuvaju uspomenu na Ernesta Hemingveja takmičenjem u ribolovu, manifestaciji koja se održava u marini koja nosi njegovo ime.

Jelena Savić

Dan planete Zemlje

Dan planete Zemlje zvanično je ustanovljen 1992. godine na Svetskoj ekološkoj konferenciji u Rio de Žaneiru na kojoj je učestvovao veliki broj predstavnika vlada i nevladinih organizacija. Tada je usklađen dalekosežni program za promovisanje održivog razvoja i dan borbe protiv narušavanja životne sredine.

Međutim, Dan planete Zemlje prvi put je obeležen 22. aprila 1970. godine, a povod za njegovo održavanje bili su protesti mladih širom SAD zbog neodgovornog ponašanja prema životnoj sredini. Protestanti su ukazivali na to da su glavni krivci za zagađenje vode, vazduha i tla industrijska i energetska postrojenja.

Pod pritiskom javnosti Kongres i Senat u SAD prekidaju rad i odlučuju da čitav dan bude posvećen ekologiji. U skladu s tim, u školama su održavani časovi o zaštiti životne sredine.

Ekološko osvešćivanje dovelo je do toga da svakog 22. aprila zagovornici zaštite životne sredine raznim manifestacijama širom planete obeležavaju njen dan i ukazuju koliko je važno imati svest o zaštiti planete Zemlje.

Krajem 20. i početkom 21. veka vodeće države sveta uviđaju globalni značaj ekologije, pojma bez kojeg se ne može promišljati savremeni svet. Ujedno, ekološki problemi postali su prvorazredni društveni i politički problemi.

Evolucija ekološke svesti može se pratiti kroz formulacije, a svaki novi naziv potvrđivao bi svest o prethodnoj zabludi i utvrđivanje novog nivoa ekološke svesti.

„Harmoniju s prirodom“ zamenila je „borba sa stihijom“ koja se završavala „pobedom nad stihijom“. „Ovladavanje prirodom“ pratilo je „menjanje prirode“ koje je svakako dovelo do „uništavanja prirodne sredine“ kako bi se pojavio“održivi razvoj“.

Nastojanje da se spreči što dublja ekološka kriza dovodi do cilja da se izbegne raskorak između normi ponašanja koje diktira ekologija i normi koje važe u samom društvu. To se može postići svakodnevnom edukacijom, kao i delovanjem naučnih, političkih, verskih i drugih organizacija i udruženja.

Jelena Savić

ЕКОЛОШКА АЗБУКА

Ако
Будете
Више
Гајили
Дрвеће
Ћаци
Еколози
Живећете
Здрави
И
Јаки
Као
Лавови
Људи
Морају
Незагађене
Њиве
Орати
Пшеницу
Радости
Сејати
Тако
Ће
Увек
Фино
Хранити
Цело
Човечанство
Џакови
Шумадијски

Добрица Ерић

Дан када се срушило небо

Госпођа Роска Тодоровић до бомбардовања Београда на Ускрс 1941. године живела је с ћерком Тијаном и сином Драгутином у трошној кући на Дорћолу, сиротињској, какве су већином биле у околини Електричне централе.

*Бомбардовање Београда 6. априла 1941. године*

Тог недељног априлског јутра остала је без куће, али и без оба детета. Велика запаљива бомба пала је на кућу, сравнила је с земљом и убила Тијану и Драгутина који су још спавали. Роска је тад била на Бајлонијевој пијаци и чим су немачки авиони почели да избацују смртоносне товаре, потрчала је кући. Кад ју је видела како гори, пала је ничице на калдрму и онесвестила се. Након сат времена дошла је себи, али то више није била она.

Избезумљено је гледала около, онда пришла рушевини свог негдашњег дома и тихо завапила: „Децо моја, Драгутине, Тијана, устаните. Идемо на Калемегдан да шетамо, а после ћемо у цркву. Данас је Ускрс, децо.“

Поред остатака некадашњег зида нашла је Тијанину крпену лутку, узела је, пригрлила на груди и почела да плаче. Погледала је у рушевине и викнула јако:
„Рaдомире! Радомире, обуци се одмах и води децу на Калемегдан!“

А њен муж Радомир удавио се још претпрошлог лета кад је за опкладу с неким пијаним аласима скочио у Дунав да га преплива. Нашли су га код Вишњице, две недеље касније.

Роска је неколико дана спавала на рушевинама које су се полако хладиле и сваке вечери би тихо рекла: „Лаку ноћ.“ И склопила уморне мутне очи.
Потом је није било пет дана. Причало се да су је виђали с Тијанином лутком у рукама како шета обалом, близу Ђачког купатила. Шестог дана се опет појавила код рушевине. Поново је ноћ преспавала на остацима своје куће. Пред спавање је тихо рекла:
„Лаку ноћ децо. Сутра ће доћи тата и водити нас на излет у Топчидер. Обећао је.“

Наредног јутра опет је отишла на Ђачко купатило. Око поднева је видео један комшија који је ту сакупљао грање за потпалу, за шпорет. Причао је да је седела на самој обали, да је Тијанину крпену лутку држала у наручју, љуљушкала је и нешто нејасно певушила.
Он је последњи који је видео Роску.

Аутор: Милан Б. Миливојевић

Духовно и културно наслеђе Студенице

Изложбом „Духовно и културно наслеђе манастира Студенице – древност, постојаност, савременост” обележава се осам векова аутокефалности Српске православне цркве.

Изложба је отворена 13. децембра 2019. у Галерији САНУ, а њен аутор је дописни члан Српске академије наука и уметности проф. др Миодраг Марковић. У различитим одајама галерије приказане су најважније фазе у историји манастира, задужбине Стефана Немање.

Идеја аутора изложбе – укрштање оргиналних артефаката и конвеционалних експоната са новим технологијама и дигиталним инсталацијама –довела је до креирања интерактивне изложбе о манастиру Студеница.

Изложба се састоји из више целина: Историја Студенице, Архитектура Студенице, Ликовна уметност Студенице (Студенички живопис и пластика), Ктитори манастира, Рестаурација и реконструкција манастира, Манастирска ризница, Значај Студенице у културном и идентитетском обрасцу српског народа, Владарска идеологија и културна политика Немањића на примеру Студенице…

Студеница – „мајка, корен и глава светих цркава у Србији“ – подигнута је у периоду од 1183. до 1196. године као највећа и најзначајнија задужбина великог жупана Стефана Немање. Студеница је вековима представљала „училиште“ – школу у којој се васпитава, светли и просвећује.

Студеница је била и прва болница код Срба по византијским манастирским узорима. Болница за лечење, али и азил за неизлечиве и сиромахе. Преко ње се у Србију преносило византијско медицинско искуство и на тај начин остварио њен допринос нашој медицини.

Ова јединствена изложба која је сачињена од фресака, делова најстаријег живописа, драгуља манастирске ризнице, раскошних предмета, као и вредних докумената, биће отворена до 31. марта 2020. Многи експонати никада до сада нису напуштали Студеницу.

Јелена Савић

Светски дан радија – 13. фебруар

Радио – први електронски медиј масовне комуникације настао је пре једног века, 1919. године. Одмах је изазвао велику заинтересованост грађана у државама које су започеле еру радиофоније.

Двадесетих година 20. века владала је права „радио грозница“, тако да су до 1926. године радио-емисије представљале незаобилазни елемент јавног живота у Европи и у Сједињеним Америчким Државама, што се временски подудара са појавом радио-дифузије у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

„Радио је извршио задатак који Црква и слични нису могли извршити, и постао је неопходан сваком селу, као што су сада школа или библиотека“, оцењује Велимир Хљебњиков, песник и драмски писац (1885-1922), у тексту „Радио будућности“. Он је пре једног века радио будућности видео као главно стабло свести које ће „отворити знање о безбројним задацима и ујединити човечанство.“

Научна истраживања радија као медија почела су тридесетих година у Америци када се јављају први стручни текстови о радију и то из пера угледних радијских стручњака. Рокефелер фондација 1937. године финансирала је први научни пројекат ради истраживања утицаја штампе и радија. Носилац пројекта био је Пол Феликс Лазарсфелд, чији су сарадници били Теодор Адорно, Хедли Кантрил, Гордон Олпорт и Френк Стентон. Ова група истраживача, у раздобљу од 1940. до 1950. године, анализирала је утицај радија као медија на америчко друштво уз посебан осврт на радијску публику.

„Радио пројекат“ прерастао је у Канцеларију за радијска истраживања коју је од 1940. преузео Колумбија Универзитет на којем је Лазарсфелд утемељио Одсек за друштвена истраживања. Резултати њиховог рада данас се сматрају класицима медијских истраживања и медијских истраживачких дисциплина.

Светски дан радија установио је Унеско 2011. године, као подсећање на 13. фебруар 1946. године када је први пут емитован програм Радија Уједињених Нација. Циљ овог празника је промоција радија као медија, као и свих погодности које тај медиј пружа.

Овогодишња порука Светског дана радија заснива се на уважавању различитости: разноликости гласова и мишљења, мултикултуралности као виду сузбијања дискриминације и обезбеђивање родне заступљености, разноликост у избору језика, музике и на тај начин подстицање толеранције, инклузије и солидарности.

Антонио Гутерес, генерални секретар Уједињених нација, поводом Светског дана радија 2020. послао је поруку целом свету.

https://youtu.be/JjiZVpyFJ1Y

Јелена Савић

Politika privatne bolnice Šami

Novinar Vladimir Banić, koji je prošle godine boravio u Siriji, na Tviteru je podelio svoj najjači utisak iz Damaska iako, kako sam navodi, taj utisak nema veze sa novinarstvom.

Kada izveštavate iz onog dela Sirije koji je pod kontrolom Asada morate da imate pratioca. To je obično novinar koji vodi računa da vam obezbedi dozvole, pomogne u prevodjenju itd. Ja sam dobio Fuada, odličnog tipa, koji je Alavit kao i Asad. Čak ima i one tek puštene brkove kao predsednik Sirije. Elem, Fuad je bio izvanredan kao ‘fikser’. Takođe, i kao društvo. Priču koja sledi on mi je ispričao i prenosim je od reči do reči. Mislim da je važna i to ne samo u prazničnim danima.

Dakle, u Damasku je privatna bolnica Šami uvela praksu da pacijent, pre nego što uđe u nju, mora na portirnici da ostavi određenu sumu novca kao kauciju da ima da plati pregled. Direktor koji je uveo tu meru smatrao je da bolnica koja ima najbolje lekare ne može da priušti sebi da leči ljude besplatno jer će najbolji lekari otići. I tako je to išlo, sirotinja bi se zajmila da bi lečila bolesti u Šami bolnici. Posao je išao dobro, lekari su bili zadovoljni…

Jednog dana ispred same bolnice desio se udes. Najteže je prošao jedan mladić za čiji život su prolaznici na licu mesta počeli da se bore. Nekoliko ljudi, videvši težine povreda, odmah su dotrčali noseći povređenog do ulaza u bolnicu i tražeći da ga zbrinu u Šamiju. Portiri ih nisu puštali bez novca pravdajući se politikom kuće. Ljudi su prevrtali džepove, ali kao sirotinja nisu imali dovoljno za prijem mladića. Pokušali su da u njegovom automobilu pronađu novčanik, ali nisu uspeli. Posle pola sata natezanja na kapiji, momak je iskrvario i izdahnuo. Mogao je da preživi da je odmah primljen.

Sat kasnije direktoru bolnice je zazvonio telefon. Bila je to policija. Javili su mu da mu je sin poginuo u saobraćajnoj nesreći ispred Šami bolnice. Direktor je u narednim danima sahranio sina, zahvalio se bordu i dao otkaz, a zatim poludeo.

J. S.

Četiri decenije Električnog orgazma

Pre tačno 40 godina, 13. januara 1980. godine, u kafani „Mornar“ nastala je grupa Električni orgazam.

Srđan Gojković Gile, frontmen benda, na Instagram nalogu objašnjava kako je nastao jedini preživeli bend te generacije beogradske alternativne scene: „Bili smo za tim stolom, Duca Marković, Jovec – prvi gitarista Orgazma, Ljuba i ja. I tom prilikom, pošto smo jako dugo čekali konobara, koji nikako da dođe da nam donese piće, Ljuba je napravio prvu pesmu Električnog orgazma ‘Konobar nas mrzi’.“

Beogradski talas činili su, osim Električnog orgazma, Šarlo akrobata i Idoli. „To je bio prvi prodor gradskih dečaka s margine u sam centar događanja i mi smo to osećali. U mnogim bitnim periodima života mnogi ljudi iz tog vremena bili su na istom mestu, mnoge stvari su nam se poklapale i putevi stalno ukrštali,“ kaže Srđan Gojković Gile u knjizi novinara Aleksandra Žikića „Mesto u mećavi“.

O ključnim momentima formiranja beogradskog talasa i njegovim glavnim akterima Milanu Mladenoviću i Dušanu Kojiću Koji, Srđan Gojković Gile otkriva: „Milan i ja se znamo još iz XI gimnazije. Nismo se nešto posebno družili u školi, jer je on bio tri godine stariji od mene, a to je u gimnaziji velika razlika. Počeli smo da se družimo tek kad je Gagi ponavljao razred i došao u moje odeljenje, pa smo sedeli zajedno u klupi. Po gradu smo izlazili na ista mesta i uglavnom smo se tu sretali. Sećam se jednog susreta u centru grada (pre toga smo obojica imali kosu do ramena) kad smo otkrili da smo se istovremeno ošišali. To je bio, kao, prvi znak prepoznavanja, jer je tada kod mnogih ljudi to još bilo tumačeno kao izdaja. Tad su počele da se formiraju i grupe i Orgazam i Šarlo su imali prve zajedničke koncerte u Teatru SKC-a. U ranom periodu, ta dva benda bila su međusobno mnogo više vezana. Ja sam Idole, recimo, upoznao tek u vreme Paket aranžmana. Šarlo je imao fenomenalne ili odvratne koncerte. Ovo ‘odvratno’ uglavnom je zavisilo od ozvučenja, ali i njihovog trenutnog odnosa. Bili su jednostavno toliko različiti međusobno da je bilo jasno da neće moći dugo zajedno. Posle kad si gledao EKV i Disciplinu kičme nisi mogao da poveruješ da su Koja i Milan nekada svirali zajedno.“

S obzirom na to da je Električni orgazam nastao u „Mornaru“ po završetku koncerta skopske grupe „Leb i sol“ u Domu sindikata, članovi „Orgazma“ s velikim uzbuđenjem iščekuju beogradski koncert koji će održati 19. marta, „baš u toj istoj dvorani, gde ćemo nastupiti po prvi put, a koja se danas zove „Kombank dvorana“ i predstavlja neizostavni deo istorije benda!!“, navodi se na Instagram profilu Električnog orgazma.

Jelena Savić

Сви народи биће у праву

Растко Петровић (1898 – 1949), један од најзначајнијих српских писаца 20. века, потиче из чувене породице Петровић из које потиче и сликарка Надежда, Расткова сестра. Упоредо са изучавањем књижевности и уметности, проучавао је етнографију, историју старих Словена и психијатрију.

*Растко Петровић, фотодокументација Борба*

Можда ће једног дана ратови сасвим ишчезнути. Дубоке, исконске силе које покрећу ратове, више неће имати дејства. И онда ће сви народи бити у праву.
Али, има народа који би желели да уживају у миру своју културу и других, који немају културе, и који воле рат да би се забављали рушећи.
Сваки народ је у току времена и с муком прикупио ма и најмање благостање, ма и најсиромашније и то је његова култура. Ниједан народ као целина не воли да то своје благостање ризикује, јер је рат увек ризик, а да не говорим да ниједан народ не воли да шаље своје синове у смрт.
Откуда онда ратови?
Рат не долази зато што га један народ воли, а други не, или што је један некултуран а други не. Већ као помори и несреће. Једнога дана ће цело човечанство пазити узбуђено да такав помор на њега не наиђе. Сваки народ засебно пазиће на себе непрестано, да се то на њему не збуде. Као што сваки човек пази да не добије грозницу, или још боље да не добије нервозу у којој се, и без спољних разлога, може потући са суседом.
Докле год човек човека није видео, није разговарао са њим, док не може да га замисли; нарочито док не може да замисли да и онај други има своје занате, децу, бриге, да је углавном срећа и несрећа расподељена подједнако праведно и неправедно по свету, можда и уме да мрзи. Али кад су за истим столом, нити може пожелети да убија, нити мрзети.
Разлика у језику, у обичајима, отпада чим два човека почну да се споразумевају, макар се и не разумели. Разлика нешто значи само кад се каже: њих раздваја језик, обичаји. Ви сте видели у рату, ретко је да војник није осећао сажаљење према заробљенику. Сигурно је да сваки од нас воли своју отаџбину више од иједне друге земље на свету. И са колико разлога! Али отаџбина од њега не тражи да убија, већ да воли.

Растко Петровић, „Људи говоре“ (1931)

Приредила Јелена Савић

Veganska moda

Od devedesetih godina 20. veka, kada se ustalio termin „vegan“, postoje različita mišljenja o tom pojmu kao i o samom opredeljenju koji se tiče stila i načina života.

Vegani pripadaju tzv. veganizmu – etičkom pokretu za ukidanje bilo kakve vrste eksplotacije životinja i njihovu upotrebu za ishranu, odevanje, laboratorijsko testiranje ili zabavu.

U skladu sa samim principima veganizma, pojavila se i veganska moda. Svrha veganske mode jeste nošenje odeće i obuće čija izrada ne podrazumeva okrutnosti prema životinjama.

Kalifornija je prva američka država koja je donela zakon po kome će do 2023. godine biti zabranjena proizvodnja i prodaja predmeta od životinjskog krzna.

Prva Veganska nedelja mode održana je februara meseca ove godine upravo u Kaliforniji, u Los Anđelesu – prvom i najvećem gradu u Americi koji je zabranio upotrebu prirodnog krzna.

Najviše zasluga za održavanje ove manifestacije ima Emanuela Rijenda, pokretač Veganske nedelje mode i aktivista za životinjska prava. Rijendin plan je da veganska nedelja mode postane jedna od standardnih nedelja mode u budućnosti.

Tokom Veganske nedelje mode u Los Anđelesu u centru pažnje bile su patike firme Arcas Bear, čiji je osnivač dizajnerka Sintija Arkas.

*Božićni model Arcas Bear patika*
📷 @arcasbear_sneakers (Instagram)

Posvećena izradi patika od starih materijala koji se u potpunosti mogu reciklirati, Sintija Arkas stvorila je novi brend – veoma udobne eko patike od reciklirane gume, pamuka, plastičnih flaša i vlakana kokosovog oraha. Na taj način ona je staru i deformisanu obuću preradila u dizajnerske cipele.

Rebeka Mink, dizajnerka i stilistkinja, od 2000. godine pravi visokokvalitetne udobne i moderne veganske cipele za holivudske zvezde. Prilikom izrade cipela koristi nekonvecionalne materijale u industriji obuće: ananas, jabuke, pečurke…

Osnivanjem kompanije Mink, cilj Rebeke Mink bio je da napravi najbolju obuću na svetu, ali da ne bude od životinjske kože. Ovaj modni brend zalaže se za nove i kreativne načine korišćenja recikliranih, organskih i održivih sirovina. Cilj im je da u svakoj novoj sezoni predstave nove inovitavne modele veganske obuće i u tome dobijaju podršku vodećih svetskih umetnika.

*Mink cipele – stil* i *udobnost*
📷 @minkshoes (Instagram)

Veganska obuća prodaje se po visokoj ceni jer nije proizvedena od uobičajenih sirovina. Nije potrebno naglašavati da su količine ograničene. Održivost čovekove sredine i ekološka svest sastavni su deo veganske mode. A kupaca ima, pre svega u Americi, pa se kompanije koje proizvode takvu obuću ne žale na nedostatak mušterija.

Jelena Savić